Što li mene budi...
Kad samo neki čudni strahovi isplivaju...
kad nestanu sva lica, budem sama.
Što li je tad....
Kad me moje ruke grle,
a jastuk bude jedini pored mene.
Kako li je tad...
Kad utihnu svi glasovi
i dođe samo tišina.
Kad nestanu svi mirisi, dodiri,
riječi i pogledi i nema ničega.
Samo strujanje zraka,
moje lice i oči.
Kakva li sam samo tad...
Kad sve navre u sjećanje,
misli, prelazi u jauke.
Kad ne shvaćam ovaj život,
ove ljude i događaje,
ne shvaćam rečenice,
izraze, ni stvari ne shvaćam.
Kako bih se onda zvala...
kad ni imena tad više nemam.
I tko mene zna?
Zna li me itko?
Bez imena ili s imenom.
Da zaplačem pred tobom
da mi pukne glas,
da jecam i da brišem suze.
