Pomiriti se s nečim... To onda nisam ja. To onda nije ništa moje. Jer je to nečije. Nemam pojma, prostačko i tuđe, ''svjetski'' loše. Kako te nikad toliko ne dira nešto tuđe, kad netko tvoj nije u pitanju. Onda samo komentiraš, ostane negdje u mislima, u glavi, ideš dalje. Jedeš, spavaš, piješ i sve to ostalo.... A kad je netko tvoj ... Ležiš do jutarnjih sati, razmišljaš, na pamet padaju misli koje ne želiš. Uznemire te.Skupljaju se. Govoriš sam sebi da dramatiziraš, ujutro misliš kako si sinoć stvarno dramatizirao,a znaš da ti je negdje u glavi da nisi... Sve što znaš je da ne znaš ništa. Jedino što sam dobila spoznanje da je na svijetu svatko opet sam sa sobom. Misao da možda samo previše tražiš i vidiš da je previše toga ''možda'', možda. I ''nemam pojma''... Neka moje savjesti.Pobogu pa za to se i molim - da razlučim dobro od zla.
